„U procesu“
-samostalna izložba radova Đurđa Miloševića i Nikite Živanović-
Proces stvaranja umetničkog dela oduvek je budio pažnju publike. Sve nas zanima kako umetnik formuliše, a potom prenosi svoju ideju, misao, opažanje, bunt ili kritiku. Demistifikacija procesa stvaranja umetničkog dela pre može upoznati posmatrača sa ozbiljim radom na delu, a još više na umetniku, nego što može obesmisliti suštinu čoveke potrebe da stvara umetnost.
Proces stvaranja umetnika, od akumulaciju znanja preko artikulacije talenta i veština do afirmacije inventivnosti, uglavnom je rezervisano za krug ljudi koje struka spaja u fakultetskim klupama. Izložbom „U procesu“ želeli smo da izvedemo dvoje mladih umentika (studenata) iz tog kruga i podelimo sa publikom proces formiranja likovnog umetnika.
Đurđe Milošević (1993) student je grafike na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U svom stvaralačkom odrastanju vrlo rano se upustio u umetničko istraživanje. Đurđe je svoj put pronalaženja umetničkog identiteta i upuštanja u eksperiment stila u ovom delu „procesa“, odredio kroz kombinovani crtež. Igra sa različitim strukturama postavila je njegov fokus na plošnost u formi. Njena ispunjenost, međusobna preklapanja, odnosi… Figuralnost je usputna, i ona služi svrsi. Ono što ga najviše okupira jeste kako kompoziciono rešiti plošne forme na slici. I tu odgovore traži kroz podražavanje različititih struktura. Đurđe istražuje površine kao zasebne entitete slike, koje na kraju spaja kroz međusobnu komuniciraju. Takva kompozicija je analitična i ona može biti i kompaktna i sekventna.
Nikita Živanović (1995) student je vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Svojstveno mladim skulptorima ona pripitomljavaja različite materijale, aktivno je u „procesu“ upoznavanja šta koji materijal dozvoljava umentiku. Do sada je njen korpus interesivanja na figuralnim kompozicijama jer je fokus na materijalu koji on pruža, a ne na sadržaju. Terakota sama po sebi daje mogućnost transparentnije likovnosti koju Nikita maksimalno koristi. Sa druge strane su modelovane skulpture u gipsu. Stojeće i sedeće figure ljudi u kojima je mlada umetnica već načinila iskorak u odnosnu na klasične portrete / biste koju su dobra osnova možda budućih spomeničkih skulptura. Nikitine stojeće i sedeće figure u gipsu latentnim detaljima čine iskorak u odnosu na šablonske modele.
U povremernim izletima u grafiku (linorezima) i kolaž, Nikita pronalazi mogućnost za dizajnerski manevar koji dosta podseća na popartističku poetiku. Ti recidivi dizajnerske škole u njenom procesu su vidljivi. Više u linorezima koji su gotove pripreme plakata ili naslovnih strana art magazina, a manje u kolažima koji akcenat ipak prepuštaju entitetu materijala a ne oblika. Kombinovanjem medija u kojima se odvija „proces“ oblikovanja prve faze njenog stvaralaštva, može dobiti formu ambijentalnih celina.
Ono što je zajedničko Đurđu i Nikiti jeste početna osnova njihovih studija koja je u većoj meri okrenuta zanatskom osposobljavanju umentika. Grafičarima i skulptorima je to svojstveni manir. To ih vodi do istraživanja mogućnosti materijala i formi. Poetika tih radova bazirana je na materijalizovanju ideje, a ne na njenoj mistifikaciji kroz sadržaj. Pri tom se univerzalnost značenja umetničkog dela ne nipodaštava, već se ona integriše kroz oblik. „Proces“ umetničkog oblikovanja likovnih izraza prvih faza ovih mladih autora je vrlo dinamičan i fluidan. Naša je privilegija da posmatramo taj vrlo intimni period svakog likovnog umentika, a njihova hrabrost da nam taj deo svog rada pokažu.
Milica Ilić, kustos-istoričar umetnosti
