Veza između slikarstva i pisane reči stara je koliko i čovekova potreba da objasni i opiše stvari oko sebe, svoje misli i osećanja, svoj stav ili pridiku o svetu u kome živi ili koji sanja. Pisanje je isto što i oslikavanje misli. Neko ima talenat da nam ispriča priču, a neko da je predstavi u slici. Međutim, ima i onih koji svoj um i duh umešno izražavaju na oba načina.
Jedan od njih je i Miladin Mića Adamović, novinar iz Beograda. Rođen je u Petrovcu na Mlavi, gde je odrastao i proveo detinjstvo. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a uporedo je učio slikarstvo i perspektivu od P. Karamatijevića, G. Samojilova i A. Deroka, dok je tajne slikarskog zanata otkrivao u ateljeu Miodraga Đilasa, akademskog slikara. Ipak, Adamović je čitav radni vek proveo kao novinar. Radio je u vojnom listu u Zagrebu, u „Politici Ekspres“ i u „Večernjim novostima“ kao urednik Beogradske rubrike, urednik vesti i reportaža. Bavi se publicistikom na dokumentaran i istraživački način. Do sada je objavio četiri knjige. Živi i radi u Beogradu, a za rodno mesto, Petrovac na Mlavi, vezuju ga kako uspomene i prijatelji, tako i kuća koju je uredio kao svoj Legat, sa umetničkim ateljeom za svoju veliku ljubav – slikarstvo.
Mića Adamović je slikarstvo, kao hobi, vodio svuda sa sobom, ili, bolje rečeno, ono je išlo s njim. Tako su sva njegova razmišljanja i snovi, želje i ljubavi, strahovi i pitanja, kao i mnogobrojna putovanja, utkani u njegova slikarska platna. Iako govori da je u slikarstvu pronalazio utehu, bežeći od svakodnevice i brzog ritma života, upravo to bogatstvo i širina znanja koje jedan novinar stiče u spoznavanju sveta, a u isto vreme i samog sebe, čitamo na njegovim slikama.
Slikarstvo Miće Adamvića imalo je faze sazrevanja. Ono što je dosegao i ovladao u likovnom izražavanju, najbolje prikazuje njegov ciklus radova koji nosi simboličan naziv „Erotikorn“. Tema ciklusa je ljubav između svesnog i nesvesnog, ta neraskidiva veza između želja i htenja, proživljenog i odsanjanog, odvažnosti i straha, sećanja i spoznaje. Priču o dualnosti koju nosi svaki čovek, o onome što sanja i onom što doživljava na javi, Adamović je oslikao koristeći dva glavna motiva – ženu i klip kukuruza. Žensko telo kao oličenje savršenstva, vrhunac estetike koju je priroda stvorila, predstavlja lepotu, gracioznost, erotičnost. Kukuruz kao motiv koji se sam nametnuo iz podsvesti umetnika i postao metafora Adamovićevog slikarstva, simbolizuje radost, snagu, plodnost i život. Oni zajedno grade priču koja je na prvi pogled poletna, vedra i bezazlena, sa akcentom na nadrealne elemente koji su, kao neobuzdana mašta novinara, uvek prisutni. A na svaki naredni pogled, koji od laganog koketiranja preraste u čitanje slike, uočavaju se vrlo angažovane poruke, kao reakcije umetnikovog unutrašnjeg sveta na ovaj realni koji nas okružuje.
Intimna ispovest oko motiva kukuruza, koji je umetnik iz duboke podsvesti i sećanja iz detinjstva uveo u svoje slike, svedoči o tome da nema slučajnosti. Dok je umetnik godinama slikao kukuruz u svim njegovim stvarnim i nestvarnim oblicima, kako leti, klija, gradi kuću, skrovište, pozornicu za ples ili prijatelja – zaljubljenog klovna, život je na javi odigrao tako da je upravo kukuruz lek za telo umetnika. Adamović se potom još strasnije vezao za metaforu svog slikarskog stvaralaštva i uveo motiv kukuruza i u slike sa angažovanim prikazima.
Tako slike iz ciklusa „Erotikorn“ ne prikazuju samo zavođenje žene, udvaranje muškarca i ponekad njegovu patnju, jer ona ostaje daleka, nedostižna, čar čežnje za lepim, već oslikavaju i sumanutost savremenog doba nad brzinom kojom pretrčava život, pitanja o kraju i početku, naš odlazak i povratak zavičaju, bogatstvo koje stičemo u životu i ono koje nam je poklonjeno u snovima. Sve su to priče koje umetnik intimno oslikava u ciklusu „Erotikorn“, ali tako da ostavlja posmatraču na volji mašte da učita i deo ličnog univerzuma.
Zanimljivo da taj veliki prasak emocija, koji nosi sadržaj slika, Adamović prenosi na platno bez velike ekspresije u potezima, već uzbuđenje naslikanih motiva iskazuje kroz njihovo postavljanje u prostor slike. Oni su nerealni u odnosima, kretanjima i proporcijama, ali realni u osećanjima. Paleta slika je čista. Boja služi motivima da što vernije prenese posmatraču realne oblike koji svojim odnosima grade nerealne priče. Zato je nadrealizam u Adamovićevim slikama latentan i nenametljiv.
Dragan Milošević, književni i likovni kritičar u intervjuu s Mićom Adamovićem, koji je svojevremeno uradio za „Novosti“, napisao je: „…Ti hipertrofirani, razleteli i isečeni klipovi i njihove senke i jesu i nisu letilice, oživeli predmeti u sunčanim olujama, u bonaci mora koje poprima ženske oblike i obline. Ali ta iluzija ćutljivih i prepoznatljivih simbola samo je mamac koji nas vuče da zalutamo, ne u crne, već u svetle nebeske rupe… Mića Adamović vešto, a za jednog intelektualca prirodno/očekivano zaobilazi banalnosti, i dva motiva – kukuruz i ženu – smešta u najrazličitije prostore. Oni lete, skaču, sanjaju, udvaraju se, ali isto tako se ljute i kritikuju svet oko sebe. Njihov poklič na radost životu je toliko jak, sjajan i jasan da posmatrač opravdava svu ljutnju umetnika na svet, kad svojim prizemnostima kvari tu lepotu i radost življenja. Lajtmotiv skoro svih slika jeste snaga žene koja pokreće život što se rađa iz kukuruza. Samo se neke ne završavaju na tome…
Milica Ilić, istoričar umetnosti
