Nekada smo stripove samo čitali. Nismo znali ništa o ljudima koji su ih pisali, koji su ih crtali, o toj drugoj strani, onoj iza ogledala. Danas, imam priliku da razgovaram sa čovekom koji će mi otkriti kako strip funkcioniše „na terenu“ i kako je uticao na njega. Zoran Janković je slobodni umetnik, comic-artist, koji je veliki deo svog života posvetio stripu i odlučio da hoda putem kojim se baš retko ide. Njegovo iskustvo u ovoj oblasti umetnosti je inspirativno.

Kako si zaražen crtanjem i koji je crtani junak presudio da ga „preneseš“ na papir?

– Meni je bilo neverovatno da to rade ljudi. U tim godinama sam zamišljao da to to rade mašine ili roboti (smeh). Rani Marvelovi stripovi su prvi zbog kojih sam poželeo da i sam crtam. U to vreme, kada sam imao nekih 5-6 godina, poseban utisak na mene su ostavili Jack Kirby i John Buscema i likovi koje su oni radili (Silver Surfer i Spiderman). Samo sam poželeo da i ja pravim priče poput onih koje sam gutao svakodnevno.

Vratimo se malo u devedesete godine prošlog veka. Imao si dvadeset dve godine kada si ozbiljnije ušao u svet stripa i pomislio da bi bilo sjajno napraviti časopis koji bi pomogao mladim „slobodnim“ umetnicima da se predstave široj publici. Kako je sve počelo?

– Moj prijatelj Slobodan Jovanović – Čarli mi je 2000. god. predložio da pokušamo da napravimo strip magazin. Tadašnji pokret „Otpor“ nam je dao prostorije za studio i obećao da će nam izdati bar jedan broj. Materijal – naše stripove, smo završili u studiju, a ostatak smo dobili od Vladimira Aleksića, takođe strip-crtača koji poslednjih deset godina radi za Francuze. Ubrzo nas je kontaktiralo ULSŠ (Udruženje likovnih stvaralaca Šapca) sa ponudom da nam izdaje jedan do četiri broja godišnje. Dobili smo još kratak strip od Vladimira Bursaća (akademski slikar iz Novog Sada) i nulti broj „Eona“ je izašao.

To su bile jako teške godine za kulturu i umetnost. Kako sad gledaš na taj period?

– Devedesete u Šapcu su bile crna rupa za strip. Stripovi koji su do tada izlazili su se pogasili, a svaki novi pokušaj izdavanja, završavao bi se i pre nego što bi počeo. Snalazili smo se tako što smo nabavljali preskupe stripove iz inostranstva, na načine koji su svojstveni devedesetima – ispod žita. Tek 2000. godine Slobodan Jovanović, kog sam već pomenuo, i Blagojević Vladimir, uspeli su da naprave prvu strip izložbu u Šapcu. U to vreme sam studirao u Beogradu i bila je prava sreća da sam jednog vikenda sreo Slobodana i da smo se dogovorili da napravimo magazin.

Prošle godine si imao izložbu u kafeu „Grunf“ u Subotici. To nije bila tvoja prva izložba. Već si imao nekoliko u svom rodnom gradu Šapcu, a izlagao si i za „Salon stripa“ u Beogradu, na „Balkanskoj smotri mladih strip autora“ u Leskovcu. Čini se da strip ima svetlu budućnost i da je sve više poštovalaca ove neobične umetnosti.

– Od nedavno sam počeo više da se upoznajem sa domaćom strip – scenom i složio bih se s tobom. Mislim da je na globalnom nivou trenutno odlična situacija što se stripa tiče. Potražnja je ogromna, pojavilo se mnoštvo malih indie izdavača, a tehnologija je omogućila to da razdaljina više ne predstavlja problem.

Web platforme za ovu vrstu umetnosti ne tako davno su bile jasno profilisane. Da li se to promenilo? Kakva su tvoja iskustva i kako dolaziš do posla?

– Kada sam počinjao sa freelance crtanjem pre pet godina, najbolja platforma za pronalaženje poslova je bio Deviantart. Još uvek tu mogu da se pronađu poslovi, ali ih je sve manje, jer sve više poprima oblik društvene mreže. Pomenuo bih još Digital Webbing i Upwork od onih koje su meni poznate.

Godine 2014. na Deviantartu sam napravio svoju galeriju, otišao na forum gde se nude poslovi, i već posle nekoliko dana su počele da pristižu prve probe. Radio sam dizajn likova, tuširanje olovaka drugih crtača, dečje knjige, plakate… Uradio sam više kratkih stripova od 5 do 12 strana i jednu mini – seriju od tri epizode („The Fallen“, Alberta Velosoa – scenariste i vlasnika izdavačke kuće „Albertosaurus Entertaintment“, Los Angeles), na koju sam veoma ponosan. Poslednje što sam uradio je kratki „nemi“ strip „Žetva“, ali saradnja sa scenaristom nije stigla putem interneta, već na stari, dobri način – razmenom ideja u običnom razgovoru. Ponekad uradite i neke neobične stvari. Recimo, po ideji Nikole Taskovića, uradio sam ilustraciju Zagora u njegovim poznim godinama, za fanzin koji je pratio kragujevački „Comic Con“.

Da li bi izdvojio nešto što je bilo neobično čak i za tebe?

– Da, pre dve godine dobio sam ponudu da uradim ilustraciju za fan-klub grčkog heavy metal benda „Rotting Christ“. Odabrali su moj crtež za njihove majice koje su prodavali i nosili na turneju. Saradnja se nastavila sa scenaristom koji je otkupio prava na strip sa njihovim likovima. Radili smo na nekoliko priča za serijal „Doomsday TV“ u izdanju Gemini Comics. Za multimedijalni projekat „Electronic Saviors“ (SAD) uradio sam jednu priču, a sva sredstva od prodaje stripa, uz koji je išao i cd-a sa elektronskom muzikom i kartom za istoimeni festival, otišla su u fond za borbu protiv raka.

Primetno je da na tvoj rad najviše podseća na „američku školu“ crtanja. Kako biraš temu za strip i šta te najviše inspiriše?

– Gradovi, odnosi među ljudima i tehnologija su nešto čime najviše volim da se bavim u svojim pričama. To se najviše primećuje u mojim stripovima, poput „Tyler & Melody“, „Neo City“ i „Afterlife“, na kojem trenutno radim.

Koju knjigu bi pokušao da „stripizuješ“?

– Definitivno moju omiljenu – Joyceov Ulysses! Samo, nisam siguran da li je ovo delo uopšte moguće adaptirati. Svakako bi bio izazov.

Šta prvo zapaziš u stripu i ko su strip-umetnici kojima se diviš?

– Volim da vidim zanimljivu stilizaciju. U poslednje vreme se vraćam Samu Keithu, Stephenu Plattu, i naravno, uvek me fascinira Eduardo Riso.

I za kraj, za koga bi voleo da radiš, sa kim bi voleo da sarađuješ i na čemu?

– Sa Kevinom Smithom! Od izdavača – Image i Dark Horse. Kada bih mogao da biram serijal bio bi to Spawn ili Spiderman.

 

Tatjana Smiljanić

                  deo intervjua koji je vođen za Film i strip uz PredARTor