БРАНИСЛАВ ЛАЗИЋ – БРАНКО МАНАС: Професор српског језика и књижевности, рођен 23. 12. 1929. у Петровцу на Млави, од оца Драгољуба – Драгета Сарача и мајке Милице. Основну школу завршио је у Петровцу, а гимназију у Свилајнцу 1948. године. Након завршених студија на Филозофском факултету Универзитета у Београду, године 1954. запослио се у петровачкој Гимназији где је провео читав радни век као професор српског језика и књижевности. По потреби предавао је и друге предмете као што је историја уметности. Од 1984. до 1991. године био је директор Гимназије. На парламентарним изборима 1990. године изабран је за народног посланика Републике Србије. Ту функцију предано је обављао две године. Преминуо је 26. 12. 2010. године у родном Петровцу. Остаће упамћен као изузетан интелектуалац, локал патриота, професор, књижевник, позоришни редитељ, оснивач, уредник и колумниста у многим општинским и регионалним часописима.
За живота је објавио збирке песама: “Долазак у Лудо поље” (1976), “Лудо поље и његова харфа” (1993), “Кантилена” (2003), роман “Лето Драге Машин у Петровцу на Млави” (2003) и дело у прози “Дућани, медаља времена” (2009); а постхумно су објављени: “Мали есеји” и монодрама “Бирта” (2011), као и роман “Турко Тилар” (2014). Писао је за пожаревачке часописе “Браничево”, у чијем је Издавачком савету био члан, и “Реч народа”, смедеревски “Наш глас”, “Стиг” из Малог Црнића, међу чијим је оснивачима и уредницима, као и за локалне “Млавске новине”, на чијим странама посебно место заузимају његове “приче” као својеврсна ремек дела прозне књижевности, “Глас Млаве” и “Глас Браничева”. Поред тога, његова мисао је нашла израза и у бројним приказима, критикама, рецензијама итд. Добитник је награде “Књижевних новина”, признања ,,Златна значка” које додељује Културно – просветна заједница Србије за допринос развијању културних делатности, а био је у конкуренцији за престижну “Вукову награду”.
Организатор је неколико фестивала драмских аматера у општини Петровац на Млави. Знатан удео има у оснивању и подршци Фестивалу драмских аматера Србије (ФЕДРАС) у Малом Црнићу. Још као студент драматургије на Академији за позоришну уметност у Београду, коју је уписао након завршених студија књижевности, Лазић је почео да режира представе у петровачком аматерском позоришту при КУД-у “Бата Булић”. До 1960. године ређала су се извођења “Покондирене тикве”, “Госпође министарке”, “Федра”, “Антигоне”, “Ћелаве певачице”, “Ожалошћене породице” и других. Такође, као професор у Гимназији заложио се за оснивање ђачког позоришта “Јован Стерија Поповић” чије ће представе “Хамлет” и “Мртви без почасти”, у његовој режији, оставити незаборавни траг у културном животу Петровца.
Када су 1961. године насеља Забрђе и Каменово започела “Сусрете села”, професор Лазић је препознао значај тог догађаја и у оквиру Културно просветно заједнице подржао ту идеју чија ће манифестација све до данас остати препознатљива као једна од најзначајнијих културних дешавања у општини Петровац на Млави. Такође, од 1962. до 2000. године, Лазић је неизоставно био члан жирија ове манифестације која је прерасла у такмичење републичког карактера под називом “Такмичење села”.
Од 1952. године до пред крај свог живота био је стални члан Савета, а у једном периоду, и члан Управног одбора петровачке Народне библиотеке “Ђура Јакшић”. Више пута је био у жирију за доделу књижевне награде “Србољуб Митић” у Малом Црнићу, био је секретар Организационог одбора за обележавање 200-годишњице рођења Вука Стефановића Караџића, учесник многих песничких сусрета, књижевних вечери и промоција.
Лазић је још као матурант и бруцош, учествовајући у ресавској омладинској радној бригади на СОРА “Ауто-пут Братство и јединство”(1948) и у бригади “Драгица Павица” на СОРА “Студентски град” у Београду (1949), испољио осећај грађанске одговорности и склоност ка друштвено-политичком ангажману. За живота је био републички посланик, делегат у Скупштини општине Петровац на Млави, одборник, члан Општинског комитета и Општинског већа Савеза синдиката, учесник Шестог конгреса СК Србије као делегат, члан многобројних комисија у друштвено-политичким и друштвеним организацијама у општини, региону и републици.
Као резервни капетан ЈНА држао је предавања на вежбама јединица резервног састава. Учесник је у организацији акције “Сусрети другарства” радника подунавског региона у Петровцу и Кучеву. Године 1988. изабран је за председника Социјалистичког савеза радног народа Петровца на Млави, а 1990. за првог прдседника Општинског одбора Социјалистичке партије Србије. Био је члан Комисије за образовање, науку и културу и председник Комисије за представке и жђалбе МОК ССРН подунавског региона у Смедереву, као и члан исте при републичкој Конференцији ССРН Србије. Добитник је Октобарске награде града Петровца, Златне значке Социјалистичког савеза радног народа Петровца и Златне значке Територијалне одбране.
Говорио је француски, немачки и руски језик са којих је преводио књижевна дела и многобројна правна документа као овлашћени судски тумач. Често је путовао да би се, како је говорио, “враћао”; другим речима, да би својим искуствима преносио актелне европске културне трендове, у то време прилично недоступне и у домаћим средствима јавног информисања оскудно заступљене.
Дописивао се и дружио са многим познатим уметницима и интелектуалцима, Светланом Велмар Јанковић, Десанком Максимовић, Милком Стојановић, Радмилом Бакочевић и другима. Иако доследни поборник левичарских идеја био је уједно и искрени поштовалац Српске православне цркве на чијим је сабрањима био чест гост и говорник.
Под псеудонимом Бранко Манас, оставио је за собом стотине прича, песама, записа али и слика. Без претензије да се етаблира као сликар-аматер, Бранко Манас сликао је теме мртве природе, предела и апстракције. У ликовном рукопису који личи на колористички експресионизам, Бранко Манас оставио је записе емоција које је даривао пријатељима. Тај Бранков дар у форми слике у темпери на шпер плочи био је на првом месту искра љубави за пријатеља, а тек у неком одјеку ликовни рад. Данас сви његови пријатељи, родбина и деца тих пријатељ у својим кућама чувају те Манасове дарове као сећање на његову искреност и љубав према човеку.
Његова највећа љубав – петровачка Библиотека којој је поклонио сво своје знање и бригу, данас чува Легат Бранка Лазића, сачињен од књига из његове приватне библиотеке, и слика које није стигао да поклони пријатељима. Такође, један број Манасових слика чувају се у ликовној збирци Завичајног музеја Петровац на Млави, као поклон који је за живота даривао петровачком Музеју.
